Ljudsko pravo na vodu i sanitarne uslove je princip koji priznaje da su čista voda za piće i sanitarni uslovi neophodni za život svake osobe. Generalna skupština Ujedinjenih nacija priznala ga je kao ljudsko pravo 28. jula 2010.
HRWS je priznat u međunarodnom pravu kroz sporazume o ljudskim pravima, deklaracije i druge standarde. Neki komentatori su izveli ljudsko pravo na vodu izvan rezolucije Generalne skupštine iz člana 11.1 Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR), što ga čini obavezujućim prema međunarodnom pravu. Drugi ugovori koji eksplicitno priznaju HRWS uključuju Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena iz 1979. (CEDAW) i Konvenciju o pravima djeteta (CRC) iz 1989. godine. Prve rezolucije o HRWS-u donijeli su Generalna skupština UN-a i Vijeće UN-a za ljudska prava 2010. godine. Oni su priznali da postoji ljudsko pravo na sanitarne uslove povezano s ljudskim pravom na vodu, jer nedostatak sanitarnih uslova umanjuje kvalitet vode. nizvodno, pa su se kasnije rasprave nastavile naglašavajući oba prava zajedno. U julu 2010. godine, Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih naroda (UN) 64/292 priznala je ljudsko pravo na sigurnu, pristupačnu i čistu pristupačnu vodu i sanitarne usluge. Na toj Generalnoj skupštini je prihvatila da se za razumijevanje uživanja u životu i svih ljudskih prava, sigurna i čista voda za piće, kao i sanitacija priznaje kao ljudsko pravo. Prihvatanje da pristup bezbjednoj i čistoj vodi za piće i sanitaciji kao slobodnom ljudskom pravu u Rezoluciji Generalne skupštine (64/292) donosi važnu državnu kontrolu nad tim širom svijeta. Ispunjenje produktivnog i zdravog života će se ostvariti kroz široko prepoznavanje značaja pristupa pouzdanoj i čistoj vodi i sanitarnim uslugama.
Revidirana rezolucija UN-a iz 2015. godine naglasila je da su ta dva prava odvojena, ali jednaka.
Najjasniju definiciju ljudskog prava na vodu dao je Komitet Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava u Općem komentaru 15 sastavljenom 2002. Bilo je neobavezujuće tumačenje da je pristup vodi uslov za uživanje pravo na adekvatan životni standard, neraskidivo povezano sa pravom na najviši mogući standard zdravlja, a samim tim i ljudsko pravo. U njemu se navodi: "Ljudsko pravo na vodu daje svima pravo na dovoljnu, sigurnu, prihvatljivu, fizički dostupnu i pristupačnu vodu za ličnu i kućnu upotrebu."
HRWS obavezuje vlade da osiguraju da ljudi mogu uživati u kvalitetnoj, dostupnoj, prihvatljivoj, pristupačnoj i pristupačnoj vodi i kanalizaciji. Pristupačnost vode uzima u obzir u kojoj mjeri cijena vode postaje inhibitivna tako da zahtijeva žrtvovanje pristupa drugim osnovnim dobrima i uslugama. Općenito, pravilo za pristupačnost vode je da ne bi trebalo da prelazi 3-5% prihoda domaćinstava. Pristupačnost vodi uzima u obzir potrebno vrijeme, pogodnost u dolasku do izvora i rizike pri dolasku do izvora vode. Voda mora biti dostupna svakom građaninu, što znači da voda ne smije biti dalje od 1.000 metara ili 3.280 stopa i mora biti unutar 30 minuta. Dostupnost vode razmatra da li je snabdijevanje vodom dostupno u adekvatnim količinama, pouzdano i održivo. Kvalitet vode uzima u obzir da li je voda bezbedna za potrošnju, uključujući za piće ili druge aktivnosti. Za prihvatljivost vode, ne smije imati nikakav miris i ne smije se sastojati od bilo koje boje.
ICESCR zahtijeva od zemalja potpisnica da progresivno ostvaruju i poštuju sva ljudska prava, uključujući prava na vodu i kanalizaciju. Oni bi trebali raditi brzo i efikasno na povećanju pristupa i poboljšanju usluge.
